Мета

ДАМИР МИКЕЦ, СРПСКИ РЕПРЕЗЕНТАТИВАЦ У СТРЕЉАШТВУ
Чекајући Олимпијаду
У Токију догодине покушаће да оствари можда и једину досад неостварену жељу: олимпијску медаљу. Спорт му је, каже, помогао да отвори пут пред собом и сазри као личност. Доживљава га као савремено витештво, којем су дорасли само најбољи. Упркос негативностима, од допинга до протекције, верује да је и данашњи спорт у основи поштен. Највише домете нико не може да постигне „преко везе”. Радује се што су терени у Србији поново пуни деце. И он сам ће, и после такмичарске каријере, остати у спорту

Пише: Дејан Булајић
Фото: Архива саговорника

Стрељаштво је у дугом низу година трофејни српски спорт, а Дамир Микец (Сплит, 1984) међу стрелцима је један од најуспешнијих. Специјалност му је гађање спортским и ваздушним пиштољем. Освајач бројних медаља са највећих такмичења, и ове године је заблистао на Европском првенству. Већ је обезбедио и норму за Олимпијске игре на којима ће покушати да оствари можда и једину неостварену жељу: олимпијску медаљу.
– Истина је да је година за мене почела на прави начин. Већ у фебруару сам остварио олимпијску квоту, а потом сам на Европском првенству освојио две медаље. То и јесте био мој основни циљ ове године, што не значи да немам правог мотива за даље наступе. Напротив. Старо је спортско правило да опуштања нема док сезона траје. Многи су се опекли на томе. Изгубе пажњу и концентрацију, а када их треба вратити, остану немоћни. Не треба се коцкати са собом. Спреман сам да у свакој следећој прилици наступам са истим жаром као и до сада. Потпуно опуштен, јер сам главни циљ већ остварио, али са утолико већом жељом, јер успеха никада није доста.

Да ли је таква одлучност последица богатог искуства које стоји иза вас?
Могу да се похвалим тиме да дуго трајем у свом спорту. Имам тридесет пет година, али за разлику од спортова у којима се моји вршњаци полако опраштају, у стрељаштву су то најпродуктивније пиштољашке године. Уверен сам да су преда мном највећи успеси, иако се могу похвалити и оним што сам остварио до сада. Освајао сам медаље на свим такмичењима на којима сам наступао, укључујући Светска и Европска првенства, и Светске купове, са изузетком Олимпијских игара. То је мој неостварени сан. Три пута сам био учесник Игара, памтим их по непоновљивом амбијенту олимпијског села и самих борилишта, али до медаље нисам стигао. Изборио сам квоту и за Токио следеће године, па се надам да ће ми се Далеки исток посрећити. Знам како се освајају одличја, али и како се губе. Дубоки су трагови тих искустава и понекад ми се чини да их само ја осећам. Добро је што је тако, јер то су границе које чекају да их савладам. Спреман сам, а моја је жеља све јача.

Јесте ли слутили, када сте улазили у спорт, којим ће вас стазама повести?
Да јесам, не бих се опирао ниједном кораку. Имао сам срећу да сам се нашао на месту које ми је помогло да остварим себе онако како сам желео. На томе могу да захвалим породици, пре свега мајци, која ме је увела у стрељаштво, иако сам се пре тога бавио каратеом и стигао до браон појаса. Мислим да су ми та искуства много помогла у стрељаштву. Иначе, моја породица је права спортска. И браћа су ми у стрељаштву, брат Горан је мој тренер, а мајка је била јуниорски првак Југославије у бацању диска. Занимљиво је да сам одмах упућен на пиштољ, што није чест случај са почетницима, а после само девет месеци освојио сам прве медаље, захваљујући у великој мери и тренеру Срећку Пејовићу. Спорт ми је отворио нове путоказе, помогао ми да сазрим као човек. Пропутовао сам више од пола света, посетио 75 земаља, у Ел Салвадору упознао своју супругу, са којом имам трогодишњег сина. Над свиме доминира осећај да сам на правом месту и да у томе треба да уживам.

ГРМЉАВИНА СРЦА

За разлику од других спортова стрељаштво се опире снази страсти и инсистира на смирености?
Адреналин је наш непријатељ, за разлику од других спортова, где је својеврсна шифра успеха. То не значи да је наш спорт мање драматичан, чак напротив. Треба обуздати емоције, налете страсти и при том остати миран. Такмичење траје сат и по времена, и у том периоду треба задржати пуну концентрацију, иако је доказано да је то немогуће тако дуго. То значи да тренуци у којима пажња попушта заправо делују одлучујуће. Ко успе да их савлада без већих одступања остаје у игри за медаље. У тих деведесет минута делујемо готово непомично, са сведеним покретима само горњег дела тела. Трудим се да одређеним техникама постигнем неопходни ниво концентрације. Правилно дисање пуним плућима, задржавање даха и лагани издах могу да ми помогну да дођем до неопходног мира, пре него што испалим хитац. Понекад откуцаји срца делују као грмљавина, а свесни сте да милиметри одлучују о медаљама. Када се такмичење заврши, имамо осећај као да смо носили силан терет, а заправо нисмо мрднули са места читавих сат и по времена. Стрељаштво је веома захтеван спорт.

Хоће ли спорт одолети мерилима савременог живота?
Убеђен сам да хоће јер није склон компромисима са оним што му није дорасло! Знам да има свачега у спорту, од допинга до протекције, али тврдим да је спорт поштен у својој основи. Да бисте били најбољи, то морате сами остварити. Не могу вам отац, кум или спонзор средити да добијете медаљу на највећим такмичењима, а тек на том нивоу се препознају најбољи. Чинило се у једном тренутку да спорт престаје да буде атрактиван због новог начина живота и техничких средстава која нуде лаку забаву и силне олакшице без великог напора. Видим, међутим, да су терени поново пуни, да у клубове долазе деца која су спремна да се добро озноје да би научила како се побеђује. Спорт је феномен који не може заменити никакав сурогат савременог доба. То је савремено витештво и као такво ће заувек сачувати неупоредиви шарм спектакла, којем су дорасли само најбољи.

ОНО ШТО НАС ОБЛИКУЈЕ

Какав је осећај бити победник?
Диван и неупоредив! То је оно што ме тера да са истом жељом идем на тренинге и да са истим жаром одлазим на такмичења. Тренутак када постајете свесни да сте освојили медаљу пружа вам сатисфакцију за све уложене напоре, за све тренутке у којима сте сами себе питали да ли је време за предах, али му се нисте препустили. Коначно, када бисте само знали какав је осећај освојити медаљу за своју земљу, стајати на постољу, посматрати своју заставу и певати химну! Мени се у Индији, када сам у фебруару стекао олимпијску квоту, догодила једна необична ствар. Стајали смо на постољу, био сам други, свирана је индијска химна, али ја сам гледао у нашу заставу, текле су ми сузе, а у себи сам певао нашу химну. Никада ми се тако емотиван тренутак није догодио раније, чак и када сам освајао златне медаље. Такви тренуци вреде више од трофеја и у њима је пун смисао онога чиме се бавимо. Све то нас обликује и као људе. Оно што смо на терену, на ватреној линији, то смо углавном и у животу. И обрнуто. Сами смо собом креирали сопствене резултате, а они су од нас стварали то што јесмо. Тај тренутак када се суочавамо са подвигом или поразом заправо је сусрет са нама таквим какви јесмо. Не можемо глумити оно што бисмо хтели бити и од тога очекивати славу. То није спорт. Само ако смо искрени у ономе што радимо и дајемо све од себе, знаћемо да смо заслужили то што смо стекли. Да ли је то медаља, пето, осмо или било које место, посебно је питање. Битно је да смо дали све од себе и да немамо за чим да жалимо.

Ваша супруга је из Ел Салвадора. Да ли је успела да препозна основне црте нашег друштвеног бића и да се навикне на њих?
То је занимљива прича која је и за мене била својеврсно откриће. Провео сам у тој земљи у неколико наврата по месец или два и наишао сам на сличан став, као и моја супруга, а и многи људи око нас. Наиме, преовладава утисак да ми Срби имамо много тога заједничког са латино народима. Темперамент нам је сличан, гостољубиви смо и дружељубиви, отворено прихватамо људе и, што је посебно битно, чак и упркос многим тешкоћама, умемо да покажемо веселу природу. Захваљујући томе, моја супруга се брзо навикла на живот у Србији. Осим тога, пошто се и сама бави стрељаштвом, успела је да усаврши технику гађања пушком, у чему се и сам трудим да јој помогнем. Све у свему, лепо нам је у Србији. Разумемо се и делимо тренутке са сином који нам је украсио животе.

ЗА ПОТПУН СПОРТСКИ КРУГ

Јесте ли размишљали о томе чиме бисте волели да се бавите када завршите активно бављење спортом?
Наравно да јесам, тим пре што ускоро стичем право на националну пензију. То, наравно, не значи да ћу престати да се такмичим. Напротив, пуцаћу док год будем уживао у томе и докле год ме то, уз резултате, буде испуњавало. Али, већ сам препознао жељу да се после такмичарске посветим и тренерској каријери. Мислим да је логично да велико искуство које сам стекао на највећим такмичењима и на припремама за њих пренесем на неког млађег. Уколико макар двоје људи не припремим за оно чиме сам се и сам бавио, онда сам обавио тек пола посла и сматраћу да нисам урадио све што сам могао. Жеља ми је да се докажем и као тренер, и тек тада ћу моћи пред самим собом да се остварим као потпуна спортска личност. Знам кроз шта пролазе млади такмичари и колико им је потребна добра стручна помоћ. Нажалост, добар део своје каријере сам провео сâм. Читавих једанаест година, укључујући период преласка из јуниорске у сениорску конкуренцију, био сам без тренера. Потпуно сам радио сам и такмичарски и стручни део посла, тако да знам колико тренер значи и како може да растерети и мотивише стрелца. Да му улије самопоуздање, да га убеди да треба да верује у себе и следи оно што ради, да се не осврће за сваким гласом који га спутава, већ да буде упоран и истрајан, јер се само тако стиже до врхова.

***

Стварност спорта
– Потпуно сам у спорту и читаво моје окружење је упућено на њега. Спорт је утврдио моја животна мерила, поставио критеријуме и помогао ми да се боље оријентишем у свету и времену. Волео бих да на исти начин обликујем свог сина. Моја супруга и ја ћемо га сигурно упутити на спорт, а од њега зависи колико ће дубоко ући у њега. Нико не мора да се труди да стигне до титула и медаља, али макар рекреацију може да упражњава. Због свог здравља, правилнијег одрастања, стицања искустава која могу да буду драгоцена за цео живот.

***

Ван спорта
– Посебно уживам у путовањима. То ме испуњава нарочитим емоцијама и буди у мени сталну радозналост. Волим да откривам нове земље, нове културе, да упознајем различите људе. Захвалан сам спорту што ми је пружио прилику да ту своју велику жељу и остварим. Када имам довољно слободног времена, волим да изађем из града и да се упутим у природу, посебно бициклом. То ми пружа изузетно задовољство, испуњава ме нарочитом енергијом и помаже ми да се отресем сувишних, небитних и негативних утисака.